Martin i afrikanska mama
2008-09-04
U sivo, sumorno podne, 16.7. tekuće godine, krenusmo u pohod na intervjue. Uz kraće usputno zadržavanje pored konjića radi slikanja i druženja sa istim, nastavismo dalje sve do Florijana sa čijom mamom, na žalost, nismo mogli da razgovaramo jer kreči i ima drugih obaveza zbog dolaska ćerke koja živi u Nemačkoj i tamo se udala. Ni kod Stefane nismo imali više sreće. Ona je izašla sa svojim verenikom. Ljubav cveta i venčanja niču na svakom koraku. I konačno pronalazimo sagovornike u porodici Dragić. Intervjuisali smo gospođu Terezu i njenu decu, Samantu i Martina, i evo šta smo saznali iz razgovora sa njima:
Godine 1991. preselili su se u Nemačku. Tereza, njen suprug Race i njihovo dvoje dece: Samanta, koja je tada imala 5 godina, i Saniel, koji je imao 4. Preselili su se zbog tadašnjeg rata na našim prostorima. Živeli su u Štutgartu. Nisu tražili azil jer su želeli da se po završetku rata vrate u Srbiju, što su i rekli pri prijavljivanju. Nisu imali nikakvih problema.Tereza i Race su radili u staračkom domu po nekoliko sati svakog dana i na taj način zarađivali za život. Taj posao su dobili preko CARITAS-a, odakle su dobijali i socijalnu i humanitarnu pomoć. Bili su oslobođeni plaćanja poreza i ostalih dažbina. Živeli su u azilantskom hajamu sa još mnogim porodicama iz svih krajeva sveta. Bilo je tu Afrikanaca, Italijana, Palestinaca, Iračana, Albanaca, Poljaka… Međusobno su se svi družili, išli na izlete, u bioskop, u ZOO vrt, na reku… Tamo im se rodio najmlađi sin, Martin, koga je očuvala Afrikanka, njihova prijateljica, “mama” Negisti. Martin je kao mali pričao jednim od afričkih jezika kojem ga je ona naučila. Deca su išla u vrtić u kome su naučila nemački, a posle toga i u školu za koju kažu da je lakša nego ovde. Samanta je tamo završila osnovnu školu, često je išla na ekskurzije i izlete i imala mnogo dobrih drugarica. Svi su ih poštovali i bilo im je vrlo lepo. Onda se Terezin svekar razboleo i oni su se vratili u Srbiju da bi pomogli svekrvi, juna 1998. godine. Decembra iste godine ponovo odlaze u Nemačku zbog priča o bombardovanju Srbije. Tamo ostaju do 2003. godine, kada bivaju deportovani nazad zbog toga što su podneli zahtev za državljanstvo. Po njih je došla policija i taj doživljaj pamte kao vrlo neprijatan. Po povratku u Vranje grade kuću u Gornjoj čaršiji u kojoj i danas žive. Kažu da im je u Štutgartu bilo sto puta bolje i navode mnogo razloga za to. Tamo su više zarađivali, znali su za šta rade. Bili su poštovani od strane svih. Ovde su ih omalovažavali i nazivali pogrdnim imenima. Samanti nisu priznali završenu osnovnu školu, bez obzira što je posedovala papire koji su to potvrđivali, pa je morala da ponovo ide u školu (završila je Radnički univerzitet) da bi se zaposlila, a zapošljenje na kraju nije dobila. Ono što ovoj porodici naročito smeta je mentalitet drugačiji od onog sa kojim su se do tad susretali. Međutim, bez obzira na sve, Tereza i Race su se brzo privikli na ovdašnje uslove. Tereza čak kaže da joj je bolje u Vranju nego u Štutgartu. Ali deca nikako nisu mogla da se priviknu na ovdašnje uslove, naročito Saniel, pa su mu roditelji sa nešto ušteđevine i novcem od prodatih kola kupili vizu za Nemačku tako da je on sad tamo sa ocem koji je otišao da mu pomogne. Saniel se čak i oženio Nemicom, pa se u Srbiju neće vraćati, mada, možda svrati. Tereza je ostala u Vranju sa Samantom i Martinom. Zarađuje tako što prodaje na pijaci i ide u sezonsku berbu višanja. Pomažu je suprug i sin iz Nemačke. Samanta se udala pre par nedelja, pa će se kroz koju godinu preseliti sa suprugom u Švajcarsku. Eto, još jedno venčanje! :) Ali, Tereza kaže da pravu, veliku svadbu ne može da pravi ove godine, nego će sačekati da joj se suprug vrati iz Nemačke, pa će to uraditi zajedno. Sada samo još gleda da oženi Martina i pošalje i njega u inostranstvo, jer zna da mu se ovde ne sviđa, a najvažnije joj je da njena deca budu srećna.
